Memories ...

... cujem iste reci: da sam ostvaren. I sad to treba da mi se uzme za otezavajucu okolnost. Odmah zatim ide i onaj pojam o gubitku vremena ...

Na to samo mogu da odgovorim:

- Ma idi u pi*ku materinu i nemoj da gubis vreme samnom ...

E pa da nastavimo …

Da, zvala se Radmila (bar mislim). Već je bilo leto pri kraju, no spremali smo se za kampovanje, pa smo u obližnjem šumarku bili proveravali šator, da li je sve na broju i da li je sve kako treba. E pa kad smo ga već postavili malo smo se zezali u njemu. I uopšte nemam pojma ko je svratio tu devojku i kako se ona stvorila tu. Niti se sećam kako je došlo do situacije da smo u njemu ostali samo ona i ja. Tek, znam da smo se prevrtali u njemu, stiskali, grlili, ljubili ... Radmila iako mlađa, sa svojih jedno 15 godina bila je već stasala, finih ženskih oblina, formirana baš kako treba, idealno, zanosno. Nije bila nešto u faci, dugačke smeđe kose, no retko zanosna, njena figura ostavljala je bez daha. Otuda  nisam ni mogao odoleti situaciji. Ipak, nešto žešće nije se desilo. Malo tek pipanja i to sa sve i preko garderobe. Jbg, nije ni bilo prilike, jer društvo ili je trebalo da se vrati ili je bilo u blizini.

Dugo je bila zaljubljena u mene, toga se sećam, ali nismo se nikad nešto zvanično zabavljali, mene su neke druge, plavušastije zanimale.

To mi naravno nije smetalo da je jednog prepodneva pozovem u stan. Naravno prepodne, jer tada sam bio solo u stanu. Na moju sreću pristala je. Eh, nije teško žabu u vodu naterati. Na trosedu smo počeli da se ljubakamo i dok je ona usput nešto truć,trać žvakala o ljubavi, meni je samo jedno bilo na pameti. Dobiti što se više može. Lagano sam odvajao jedan po jedan deo njene garderobe, dok nije ostala bez ičega od struka na gore. To je bilo već pola mog uspeha mislio sam tada, jer na njoj je ostala još samo suknja, čarape i gaćice. Lako ćemo to mislio sam.

A što je bila divna! Ne zna se šta je bilo savršenije na njoj. Grudi, struk ... a i ljubila se strastveno. A onda, reših da stvar napreduje.

No ... e pa nije baš bila nešto rada da se to sad dešava. Doduše jesam uspeo da skinem hulahopke i gaćice, ali samo do kolena, a ona je i dalje uporno držala kolena jedno o drugo čvrsto stisnuto. Nemam pojma zašto, valjda su je starije neke naučile da to tako treba i da je to najbolja kontracepcija. Nije vredelo moje slatkorečivo ubeđivanje da neću ništa uraditi a što i ona ne bude želela. Izgovarao sam ono čuveno: samo malo. Nije vredelo. Malo sam još pokušavao da se tamo nešto niže bavim, ali ubrzo je dosadilo. Sa moje tadašnje tačke gledišta, sve u svemu nije ni bilo loše, gaćice su ipak bile pale i malo sam pobliže pregledao to tamo dole.

Naravno da sam kasnije tu situaciju iskorišćavao kao izgovor zašto se ne viđamo i da sam u godinama kada mi je to što nisam dobio od nje vrlo važno, pa da eto ...

Pa ipak, rado je se sećam.

Mada je povod za ovaj blog bilo mučenje sećanjima na „onu čije ime ne sme da se spominje“, u najnovije vreme muči me jedan trip, da bi bilo dobro, iako nemam pojma čemu bi to služilo, da zapišem i pokušam da nabrojim sve one osobe koje su prošle kroz moj život. Obzirom da se i naslov bloga podudara, a i da me svrbi pod prstima, zašto onda da ne?

Neka imena naravno da se ne slažu sa stvarnima, nekih jednostavno neću ni biti u stanju da se setim. Jbg.

Dakle ...

Teško je svakako početi i uopšte koji su to kriterijumi po kojima bi i zašto bi uopšte trebalo poštovati neki red? Hronološki? Intenzitet? Ili fragmenti sećanja?

Mirjana ... e! Još smo bili u osnovnoj školi, išli smo u isti razred. Tada je osmi već prošao. A ona se vratila sa letovanja i jedne oblacima prošarane večeri pojavila se na vratima mog stana ... Kada su mi rekli da me neko traži i kada sam je ugledao na vratima stana mom iznenađenju nije bilo kraja ... Delovala je nekako izmučeno, a u isti mah nervozno. Rekla mi je da bi imala nešto da popriča samnom. Zgrabio sam jaknu i pošao sa njom.

Klinci. Eto šta smo bili. Ona jadna zaljubljena do ušiju, što je meni bilo neverovatno (gde baš u mene jbt!), a ja ko kobac, bezobrazan, željan iskustva i ništa više ...

Pre nego je otišla na letovanje bili smo kod nje u stanu, sami. Nešto je izvodila u kućnom ogrtaču, žutom, prelepo je izgledala u njemu. Iako je bila niska, mnogo niža od mene, to mi nije smetalo a da ne primetim kako je lepa i zgodna. Imala je prelepo lice i najsimpatičniji mladež na obrazu. I uopšte nema veze što je nosila naočari.

Tada sam nešto pokušavao, u stilu filmskih mangupa, sa zagrljajem i otkrivanjem te milovanjem ramena, no ona je bila i suviše uplašena ... Izjalovilo se to tada ... Mada sam još koju nedelju maštao o tome šta bi bilo kad bi bilo ...

A onda ... eto je gle. Što bi se reklo, kuvana i pečena. I kako onda ne odoleti? Prvi strasni poljupci, nestašna moja ruka koja hrli svukuda, pod džemper, pod majicu, pod grudnjak, njeno uporno sklanjanje moje ruke, sad desne, sad leve, tek da zbuni neprijatelja, njen trud da me strasnim ljubljenem omete, ko da će mi to skrenuti pažnju sa željenih objekata, kako da ne, oslobođenih ruku čvrsto je uhvatih za guzicu. Pa pod suknju. Prvi pokušaj. Ona ih skloni. Druga ruka. Opet pod suknju. Opet ona ih sklanja. No uporan sam i ja ... A onda najzad umorni, zaneseni, ometeni, bez pameti, ljubeći se, lomeći jezike, moji prsti nađu se pod rubom njenih gaćica. Blagosloven bio onaj ko izmisli kratke suknjice. Dodir gole ženske guzice u tom dobu ... možda 15? A to što sam krenuo godinu dana ranije u školu? Znači 14?

A gde je guzica tu je i ono ... čupavo. Zašto ne iskoristiti priliku kad se već dovde stiglo? Prsti mi počeše istraživati to enigmatično mesto ... tek nešto lepljivo trže mi pažnju. Šta li je to? Kao da ne primeti iskradoh prste njoj iza leđa i prinesoh i mom pogledu. Nešto belo lepljivo ... hmmm. Nisu to baš tako zanimljive stvari.

Tu se negde i završilo to naše prvo žešće iskustvo sa strašću. Meni je brzo spaslo interesovanje za, da se razumemo, njeno, čupavo mesto ... otuda ni ne čudi što se nakon toga više ništa nije među nama dešavalo.

Jedna drugarica mi je kasnije rekla da je to najverovatnije bilo belo pranje, te da nemaju to sve devojke. Srećom po njih, a i po mene.

Za danas dosta. A tek meni za podsetnik: Radmila pa Jelena.

PS:  Sasvim zaboravih: Mirjana, uvek cu te se secati, te suknjice kratke sa skotskim dezenom i teged plavih najlonki.

Sedeo je tako u svojoj samoći i prebirao po sećanjima. A onda je odlučio da pogleda staru prepisku sa njom. Gle, slova su još živela, postojano, ni malo osujećena vremenom, u njima se još ocrtavala ljubav, kao da je još živela među njima, kao da još uvek postoje. Oni. Kako mu je samo nežno saopštavala da ga voli. Tada uopšte nije bio toliko svestan njene iskrene i velike ljubavi. Ili samo nije mogao da poveruje da ga je najzad snašlo.

Dok je čitao njene reči, njemu upućene, kao da ju je video dok ih je pisala. Nanovo je mogao da je oseti i svu njenu toplinu njemu posvećenu. Koliko je bio ushićen time, toliko je bolela i pomisao da više nikada neće biti njen. Jer gotovo je. Ostala su samo slova, uspomene, poneki predmet od nje, sećanja ... I još nešto. Postao je svestan da će je uvek voleti. Sada je već mogao to slobodno da tvrdi, jer toliko vremena je prošlo. A još uvek ju je voleo. I svaki dan je počinjao sa njom u mislima i završavao se tako. Bila je sveprisutna, iako bi rado voleo da je drugačije. Samo kad bi mogao opet da živi, bez bola u duši, jer više nije sa njom.

Pitao se, seća li se ona ... Da li ikad pomisli na njega i da li je bar malo zaboli sećanje. Da li bi volela da je drugačije bilo. Ili je nekom drugom već posvećena i da li ga toliko voli, kao njega što je. Možda i više? Kako banalno, ali ljudski stvor je tako sazdan. U svakom slučaju želeo joj je sreću. Da živi mirno i nasmejano, zadovoljno. A on ... ko zna ... Sa njom u sećanju. U tuzi svakako.